DVIJE DECENIJE U SLUŽBI GRADA: PRIČA NATALIJE SARIĆ, BIVŠE KOMUNALNE POLICAJKE

DVIJE DECENIJE U SLUŽBI GRADA: PRIČA NATALIJE SARIĆ, BIVŠE KOMUNALNE POLICAJKE

Dvije decenije u službi grada: Priča Natalije Sarić, bivše komunalne policajke

Nakon više od dvije decenije rada u Komunalnoj policiji, Natalija Sarić otišla je u zasluženu penziju. U razgovoru za VBP portal govori o godinama provedenim na terenu, izazovima posla, anegdotama koje pamti cijeli život, ali i o penzionerskim danima koje danas provodi s porodicom i u prirodi.

Natalija ističe da je radni vijek provela u dvije profesije, ali da joj je posao u Komunalnoj policiji posebno prirastao srcu.

“U komunalnoj policiji 20 godina i 4 mjeseca, a kao pogonski inženjer u industriji obuće mladost 16. Znači, to mi je bilo ko jedan dan. Što se tiče komunalne policije, jako mi je žao što sam morala u penziju. Šta ću zakon je zakon, ali mi je žao što nema psihofizički test. Pa, Boga mi mnoge bi obrukala”, navodi Natalija za VBP portal.

Kako kaže, najemotivniji i najteži dio posla bio je pisanje kazni, naročito kada su u pitanju poznanici.

“Najteže mi je bilo kad sam pisala kazne. Vjerujte, napišeš, prvo čekamo, šetamo, idemo kad moraš, šta ćeš, zakon je zakon. I kad kazniš nekog koga ti poznaješ, i onda ja bi najradije da mogu da mu platim, a to ne smije, to se zaboravlja, posao je posao, zakon je zakon. Ali bilo je i da se ljute, bilo je da me potapše po ramenu, kaže, neka si, neću više sigurno”, navodi sugrađanka.

Natalija naglašava da su međuljudski odnosi bili ono što je posao činilo posebnim.

Jedna situacija, kako kaže, i danas joj izmami osmijeh.

“Meni je zanimljiva anegdota bila kad sam kaznila brata, brata od tetke, koji je policajac. On je promijenio je tablice i auto, ja i kolega uveče, nema, nema, kaznimo, zove mene moj muž, kaže, evo ti ga, brat, ljut na tebe. Što je ljuta? I ja nije tačno, ja znam koje je njegovo auto, zvala bi ga, zovnem nekog ono, ali ne zovem uvijek. Izvini, molim te, znaš šta je propis i pravila, neka popustiš, što je normalno u svakom poslu. I onda smo bili malo ljuti, on ustvari na mene, ali prošao je, onda kaže, neka si, neka si, više to ne radim”, navodi Sarić.

Penziju koristi aktivno, u prirodi i sa porodicom.

“Idemo na selo, gori držimo pčele, vrt, da me vidiš na selo, ne bih rekla sam to ja, sve živo radim, ja u vrtu s mojim mužem, kad se umorimo, pogledamo se, oćemo li, oćemo, skuvamo kafu, sjednemo. Eto, tako prolazi i sad, žao mi je što sad nije proljeće, lakše bih prebrodila, ali biće dobro. Evo kako, kući, čekam tri sata, ode muž da dovede unuka iz vrtića. Dovedemo ih, ovaj, kad mi unuk mlađi trenira atletiku, a kad ne trenira, onda je kod mene, mene i muža, onda sa njima se malo igramo, onda su malo tužni uveče kad odu”, navodi Natalija Sarić.

Smatra da ovaj posao traži karakter i dosljednost.

“Znate šta, bih, ali, moraju biti odlučni, moraju biti izuzetni profesionalci u svom poslu jer ovo je mali grad, svi se znamo, pogotovo mene, kad dođe, kaže, e, ti me kaznila, pa šta ću”, dodaje ona.

Ovaj trenutak, kaže, pamtiće dok je živa.

“Ja i kolege smo bili na pauzi, ja vidim on sve nešto, gleda na sat, taman skuvali kafu, kaže, evo, zapalio je neko tamo vatromet, nešto na stadion moramo, rekoh, gdje sad, posljednju radnu moju noć, ajmo ja kažem ono, rekoh, nemoj nam te kafe dirat, odmah se mi vraćamo. Mi idemo tamo, vidim nešto kolega Nečko Kolić zastao. Ja vičem dobro, ja ću, ja tamo, ne vidim ja njih, oni mene vide, ja vičem “Šta radite to?” Oni hoće da bježe, ja stani, stani, sad ću policiju zvat’, kad su oni upalili, ja samo što pala nisam, to dok umrem zaboravit neću, to su, uf. To su kolege, ja mislim, niko neće imat kolege kao što sam imala ja, mnogi mogu da sanjaju, da sanjaju, kolektiv i kolegams koje ja imam”, govori Natalija kroz suze.

*Sponzor teksta Bravera City park