NA ČASU FIZIKE KOD PROFESORA HARUNA NIŠIĆA

Harun Nišić bio je dugogodišnji profesor fizike u Srednjoj stručnoj školi, a nerijetko od građana i njegovih bivših učenika možemo čuti da je bio i jedan od omiljenih profesora.
Bjelopoljac Miodrag Miki Knežević prenosi sjećanje sa časa fizike.
Završio sam srednju mašinsku školu, smjer,
mašinski tehničar. Odjeljenje, koje su, dugo
godina potom, profesori spominjali samo po dobrom uspjehu, i po dobrom vladanju.
Fiziku mi je predavao profesor Harun Nišić.
Genije! I po karakteru i po znanju. Taj je došao
sa neke druge planete, da ostavi trag, neizbrisiv u sjećanju učenika. I nema šanse, da nije tako.
E, sad, ni sam ne znam, kako sam toga dana
došao u školu, bez hemijske olovke, i sad ne
znam, odkud sam, kod sebe imao, samo malo parče one obične, grafitne, uglavnom, na času sam pisao sa njom. Formule na tabli, profesor u svom stilu, razmaše se, kao onaj “ludi naučnik” iz filma, ( ovo kažem iz velikog poštovanja ).
Grabim da zapišem u svesku, a ono parče olovke, jedva da se i vidi u mojoj ruci.
Elem, kad je završio, krenuo je, da li namjerno,
ili slučajno, ( mislim da je namjerno ) prema mojoj klupi, koja se nalazila u pretposlednjem redu. Ja spustio glavu, srce mi tuče kao ludo, hoće da iskoči. Osjećam, stoji iznad mene. A ja, prepušten sudbini. A onda se začuo njegov glas:

Kneževiću, daj mi tu olovku!
E, kojom sam je brzinom dao!
-Pogledajte, sa čime piše, jedan mašinski tehničar!
Držao je ono parče olovke u ruci, kao dokaz, i okretao je. A kako je on okretao, tako su se i učenici okretali za njom, i pratili je pogledom. A ja, sagnuo glavu.
-Pogledaj me u oči!- rekao je.
Podigao sam glavu, šta ću, kriv sam. Krenuo je drugom rukom u unutrašnjost kaputa, ( ko zna, šta sam sa svojih šesnaest godina pomislio ), kad, on iz džepa izvadi hemijsku olovku, pruža mi je, i kaže:
Slušaj me ti, brko, ovo ću ti reći, brk u brk,
( imao sam mustaće, pubertetlija, šta ću ), a on je imao brkove, prave, muške.
-Nemoj da te više vidim bez hemijske olovke na času!
To mi je bilo, prvi i zadnji put, da sam bio bez hemijske. Do kraja srednje škole, ta mi je slika bila pred očima. Ta mi je slika i sada.
Umro je profesor Harun! Tad sam ga znao kao profesora, a kasnije ga upoznao kao šahistu.
Bio mi je dobar prijatelj. Jednom prilikom, u šah klubu, pitam ga, sjeća li se događaja s grafitnom olovkom? A on mi kaže:
-E, moj Kneže, ( tako me je kasnije zvao ), lika se sjećam, ali si se baš puno promijenio od tada. Mislim se u sebi, jesam, moj dobri Hari, promijenio sam se, ali na bolje.
Nema ih! Jedan po jedan, pošli su na nebo!
Harun, Vidoje, Marko, Petar, Babić, Vojo, Blagoje, Drago…A kako mi srce zaigra kad vidim Boža, Faiza, Tula, Nenu, Džofa, Aćka, Dragana, Raska, Ćemala, Kema, Radosava…
Plejada nezaboravnih profesora, onih što su
nas napustili, i onih, živih. Kad god ih sretnem,
moje srce je puno.
Autor: Knežević Miodrag-Miki